Zašto se uništavamo? Zašto smo prokleti i tražimo više od onog što imamo? Zašto smo pogani ko strvinari kada osjete krv? Zašto dopuštamo sebi tugu? Zašto se ne radujemo jedni drugima?
Žao mi je, on je mrtav. – reče tako hladno, bez grama emocije, kao da sam bijeli zid.
U jednoj sekundi izgubio sam sve. Bože zašto, pitam se, mogli smo sve. Mogao je sve. Zašto i on to nije htio?
Bio je sve ono što sam ja želio biti. Nikada ga nisi vidio bez osmijeha. Smijao se često. Bože, zašto je prestao? Imao je one smijalice na licu i lice čisto, nurli, reklo bi se. Tako je volio pričati. Tako je želio da mu se čuje glas, a opet najtiši je bio. I u tišini glasan, za one koji su znali slušati. Zašto ga nisam slušao? Barem sam ja znao da slušam. Bože, kako sam bio glup. Da sam barem više gledao u njegove oči, možda bih i vidio nešto drugačije. Taj sjaj u tom kestenu. Kada se izgubio pitam se sada. Poželio bih da sam slikar i da četkicom prekrižim ovu ružnu sliku i da je pocijepam i bacim. Bože, zašto ovo nije slika? Zašto ovoliko boli ova bol? Mrzim demone. Uništavaju me sada. I njega su, sigurno. To su oni demoni koje ne možeš nikome priznati. Siguran sam da ga je to uništavalo. Da mi je makar šapnuo na uho, bilo bi mu lakše. I meni sada. Ovako ne mogu da se pomirim da je ovo istina. Ne želim. Taman se snijeg otopio, zašto nije sačekao proljeće? Zašto nije poželio da se probudi iz noćne more? Zašto nije htio da se probudi? Bože, zašto?
Pitam te sada ja?
